Prvu polovinu Fergusonovog vođenja Mančester Junajteda obeležilo je oslanjanje na igrače koji su ponikli u omladinskoj školi kluba, dok su strani igrači tzv. „velike zvezde“ ređe dovođene i služile su uglavnom kao dopunska selekcija zamislima škotskog stručnjaka. Vođen takvim razmišljanjima, Ferguson je uvideo da u omladinskoj školi stasava fenomenalna generacija engleskih fudbalera, koji su svoj kvalitet dokazali osvajanjem omladinskog FA Kupa 1992. godine. Tu generaciju mladih fudbalera predvodili su: Rajan Gigs, Geri Nevil, Fil Nevil, Niki Bat, Pol Skols i Dejvid Bekam. Ferguson je shvatio da što pre, ali veoma pažljivo, mora uključiti ovu plejadu talentovanih igrača u prvi tim. Svako od njih je obeležio nastupajuće godine kako u dresu Mančestera, tako i u dresu reprezentacije Engleske, ali i danas posebno mesto među njima zauzima Dejvid Bekam. Bekam je rođen 2. maja 1975. godine u Londonu, i od malih nogu je imao samo jedan životni cilj – da profesionalno igra fudbal. Sa njegovim odrastanjem su rasle i njegove ambicije. Tinejdžerska želja da zaigra za Mančester Junajted se ostvarila potpisivanjem ugovora 8. jula 1991. godine. Kako je provodio svoje dečačke dane okupirane mislima o fudbalu, kakvu je ulogu u njegovom životu odigrala porodica i porodične vrednosti koje su mu usađene još u ranom detinjstvu i na koji način je tada mali Dejvid doživeo svoj tadašnji vrhunac karijere, odnosno, upoznavanje sa Aleksom Fergusonom i potpis ugovora sa Mančester Junajtedom – sve to i još više možete pročitati u autobiografskom delu Dejvida Bekama pod nazivom „Moja priča“.
Bekam nas upoznaje sa svojim danima u omladinskoj školi, ali i o svojim impresijama o tada velikim zvezdama koje su igrale za prvi tim Mančester Junajteda poput: Pola Insa, Andreja Kančelskisa, Marka Hjuza i Erika Kantone. Sama činjenica da je pažnju engleskih medija nakon svojih početnih nastupa za Junajted Bekam dobio zahvaljujući svojim izvanrednim centar šutevima i pre svega fantastičnom korišćenju desne noge, uticala je da svetla reflektora uvek budu uperena u njega i da on od najranijih dana nauči da se nosi sa slavom. On neće biti upamćen kao najbolji ili najkompletniji fudbaler svih vremena, već kao neko ko je tokom devedesetih godina prošlog veka imao specifičan izgled. Odevao se sa stilom i neprestano se negovao. Nosio je maramu na glavi, imao manikirane nokte, telo ukrasio tetovažama i gotovo svakog meseca je menjao frizure. Kad god bi to učinio, brojne kolege i klinci širom sveta kopirali su njegov stil. Dakle, Bekam je bio „trendsetter“ u mnogim aspektima, pa nije neskromno reći da je veliki broj fudbalera širom sveta ostvario zapažene karijere, ali njihova slava nije bila ni približna onoj koju je Bekam imao. Bekam je uneo estradizaciju u svet fudbala u Engleskoj, čime je najviše doprineo njegov brak sa članicom popularne grupe „Spicegirls“ Viktorijom Adams (poznatijom kao Poš). Njegova medijska prisutnost nakon obelodanjivanja veze sa Viktorijom a potom i braka izazvala je toliko kontroverzi i medijskih istupa da je sve to gotovo nepojmljivo „običnom čoveku“. Sve je otišlo toliko daleko da je i menadžer Mančester Junajteda Aleks Ferguson ušao u žestok sukob sa Dejvidom jer je Fergusonov stav da je „Bekam izabrao slavu umesto fudbala“ prevagnuo tako da je niz događaja koji je usledio značio i neminovan rastanak Dejvida Bekama i Mančester Junajteda.
U „Mojoj priči“ Bekam piše i o intrigantnim detaljima poput „afere kopačka“ u svlačionici nakon poraza od Arsenala u FA Kupu (situacija kada je u naletu ljutnje na Bekama, menadžer Aleks Ferguson šutnuo kopačku koje je pogodila Bekama u slepoočnicu i kada je samo zahvaljujući prisebnosti saigrača izbegnut fizički obračun dve zaraćene strane). Takođe, autobiografija sadrži i vrlo precizne i sažete opise Bekamovih nastupa za reprezentaciju Engleske, ali i borbe sa sopstvenim demonima nakon što ga je britanska javnost proglasila za glavnog krivca eliminacije sa Svetskog prvenstva 1998. godine protiv Argentine, jer je svojim nepromišljenim postupkom dobio crveni karton što je kasnije koštalo Englesku poraza na penale. Neprijateljski doček na stadionima širom Engleske je dodatno pogoršavao situaciju, tako da je svoju „osvetu“ Bekam čekao 4 godine kada je na Svetskom kupu u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine u utakmici grupne faze takmičenja postigao jedini gol u pobedi protiv Argentine (1:0 – gol iz jedanaesterca, praćen eksplozijom emocija kod Bekama). Nezaobilazno mesto u knjizi i nalazi čudesno finale Lige šampiona iz 1999. godine u Barseloni, kada je Mančester Junajted u nadoknadi vremena uspeo ne samo da nadoknadi prednost minhenskog Bajerna, već i da načini potpuni preokret i sa dva pogotka Tedija Šeringema i Ole Gunara Solskjera osvoji titulu prvaka Evrope (prvu nakon čuvenih „Bezbijevih beba“ 1968. godine). Činjenica je da je Dejvid Bekam bio više od običnog fudbalera, odnosno, da je bio „brandname“ i kao takav primamljiv mnogim klubovima, jer je kupovina Bekama značila i dodatnu marketinšku vrednost za budućeg poslodavca. Zbog situacije sa Fergusonom, kao i činjenice da su brojni medijski pritisci na Bekama i porodicu počeli da uzimaju svoj danak, Bekam je započeo lagani flert sa madridskim Realom. Sudbinski je gotovo bilo predodređeno da se ove dve ekipe međusobno susretnu u Ligi šampiona, a činjenica da se Ferguson odlučio da Bekam ne bude starter samo je pojačala Dejvidovu želju da dokaže svoju igračku klasu i nakon toga napusti klub i pređe upravo u Real Madrid. Tako je i bilo. Real je u dve utakmice pobedio Mančester Junajted, a Dejvid Bekam je postigao fantastičan pogodak iz slobodnog udarca kada se pitanje ekipe koja prolazi dalje više nije postavljalo. Nakon toga je i sam Bekam potpisao svoj prelazak u Real, što je označilo kraj njegove igračke karijere u Mančesteru i početak nove etape.
Ostale teme iz sveta sporta možete pratiti na blogu MBS-a.
Upišite Visoku školu modernog biznisa www.mbs.edu.rs i steknite znanja i veštine stvaranja brenda.
Autor: Doc. dr Jelena Lukić
