Pojam „alternativa“ odnosio se na sve drugosti kulturalnog domena. Alternativne kulture imaju vrednosnu dimenziju u značenju za društveni kontekst. Ovaj termin se odnosi na kulturalne fenomene, koji su nastali kao reakcija na postojeće društvene konstrukcije. Predstavlja konstruktivno kritičko mišljenje alternativne kulture u odnosu na dominantne tokove društva. Kritičke prakse alternative se odnose na stanje društva u sistemu, na nova tumačenja potkulture i društvenog konteksta.
Centar svega je u kulturi i u onome kako se ona transformisala i borila za svoje postojanje.
Kultura je oduvek bila poprište ne samo umetničkih, nego i društvenih eksperimenata.
Pitanje koje se postavlja u radu jeste: šta je danas alternativa u odnosu na popularnu kulturu?
Alternativna kultura predstavlja izraz suprotstavljanja dominantnoj i masovnoj kulturi i umetnosti, polazeći od protesta prema vladajućoj umetničkoj normi. Alternativni umetnički izrazi uspostavljaju nove odnose i komunikacije sa društvom i okreću se ka stvarnosti.
Umetnička alternativa donosi duh bunta i revolta koji se odnosi na umetničku strukturu ali i na samo društvo.
Sam pojam umetničke alternative nastaje šezdesetih godina XX veka unutar radikalnog društvenog pokreta, kome su pre svih drugih pristupili umetnici i intelektualci, i s malim izuzecima od zemlje do zemlje, može se reći da su ga oni upravo i činili.
U današnje vreme nove tehnologije su odigrale presudnu ulogu ne samo u napuštanju tradicionalne kulture već i u stvaranju nove masovne kulture. Ova kultura postaje osnova celokupne kulture našeg vremena. Tehničke mogućnosti širenja simboličkog sadržaja prate tendenciju bezlične masovnosti, mediokritetа i amaterske agresivnosti. Industrija svesti natura homogenizovanu, uprošćenu i lažnu sliku sveta i zato se i našla u velikoj blizini modernog primitivizma uvek kad je izbegavala ozbiljan susret sa slobodom, istinom i sa lepotom. Što je najgore, nove tehnologije (masovni mediji, mobilni, internet i društvene mreže) mogu delovati kao forma održivosti, naročito u onim društvima u kojima se oseća nedostatak obrazovanja i kritičkog mišljenja.
U XIX i XX veku umetnost biva izmeštena van institucija kulture, tzv. fenomen ulice kao kulturnog prostora i mesta stvaranja umetnosti. Ulični i gradski mediji predstavljaju svojevrsni odraz gradske kulture, odnosno kulturnog i umetničkog života ljudi u toj zajednici. Postojanje prostora za ostvarivanje i promovisanje kulturno – umetničkih ostvarenja, svakako je jedna od premisa na osnovu koje se može graditi dalja kulturna funkcija ulice.
Na primeru Bena Vilsona, čoveka koji je oživeo trotoare možemo videti koliko je ulica dobar kulturni medij.
Ovaj Britanac počeo je 1998. godine da oslikava žvakaće gume zalepljenje za trotoar, tako što bi ih prvo zagrejao, zatim stvrdnuo, a onda ukrasio akrilnim bojama. Do danas, stvorio je preko 10,000 ovih malih „umetničkih dela”, a o njemu su izveštavale mnoge svetske medijske kuće, uključujući i britansku i južnokorejsku nacionalnu televiziju.
Ben Vilson kaže da on, „za razliku od grafiti-umetnika, ne kvari izgled ulica” i da je ovo što on radi „mnogo suptilnije od grafita”. To svakako potvrđuje i činjenica da je za ukrašavanje jedne žvake potrebno od dva sata do tri dana.
Grupa uglednih engleskih naučnika iz Kraljevskog društva hemičara ponudila je novčanu nagradu prvoj osobi koja ih dovede do ovog umetnika, jer su želeli da za njih oslika 118 poznatih elementa periodnog sistema na pločnicima Londona. Ben Vilson je to i uradio – sada i njegovi radovi, na svoj način, doprinose popularizaciji umetnosti.
Svoja minijaturna umetnička dela naslikao je na pločniku ispred ulaza u Arhitektonski fakultet, ispred ulaza u Kulturni centar REX, kao i ispred Kulturnog centra Beograda.
U srednjem veku ulice i trgovi dobijaju izuzetnu komunikacionu moć. Oni su se pokazali kao novi medijski prostor gde se komunicira, primaju, razmenjuju informacije i odvijaju kulturno – umetnički događaji.
Autor: Doc. dr Aleksandra Brakus, Visoka škola modernog biznisa
