Održivo pakovanje – Razvoj regulative na globalnom nivou

Propisi o održivom pakovanju postali su sve napredniji. Detaljno razumevanje raznolikog regulatornog okruženja od značaja je za kompanije koje žele da posluju u skladu sa cirkularnom ekonomijom.

Održivost ambalaže je megatrend koji oblikuje industriju ambalaže, pri čemu potrošači postaju sve zabrinutiji za životnu sredinu i uticaj ambalaže na zagađenje. Kao odgovor na pomenuto, novi, strožiji propisi o održivosti se pojavljuju. Međutim, regulatorni fokus i pristupi se značajno razlikuju po regionima i još više se razlikuju kada se posmatraju na nivou države. Ova heterogenost čini regulatorni pejzaž, koji se brzo menja, kompleksom za navigaciju širom sveta.

Da bi se osiguralo da su u skladu sa zahtevima koji se razvijaju, kompanije za pakovanje treba da ostanu u toku sa razvojem regulative u oblasti održivog pakovanja tako što će pratiti promene na svojim fokusnim tržištima i implementirati procese za proaktivno rešavanje budućih zahteva.

Sve je brži tempo razvoja regulative o održivom pakovanju

Pritisak da se smanji količina otpada od ambalaže drastično se povećao u odnosu na globalno raspoloženje potrošača izazvano slikama velikog zagađenja okeana. Poslednjih godina se desio nagli porast propisa o održivom pakovanju koji je daleko iznad fokusa na torbe za kupovinu i selektivne artikle za usluživanje hrane.

Za kompanije u celom lancu vrednosti ambalaže, od ključnog značaja je da budu svesne ubrzanog tempa razvoja propisa, jer neusaglašenost može dovesti do nametanja povećanja poreza ili kazni. Razumevanje regulative u razvoju na globalnom nivou je veoma složeno s obzirom na sledeće faktore:

• Regulatorna zrelost između zemalja je izuzetno heterogena.
• Usklađena terminologija ne postoji na globalnom nivou – na primer, termin reciklaža može imati različita značenja, što dovodi do promenljivog intenziteta uticaja na industriju.
• Opseg regulative varira – na primer, neki propisi su fokusirani na više kategorija, aplikacija, krajnjih proizvoda i materijala, dok se drugi fokusiraju na specifične aspekte, što stvara potencijalno preklapanje sa različitim propisima.
• Propisi su još uvek u ranoj fazi razvoja, što dovodi do neizvesnosti u vezi realizacije akcionih planova ili ciljeva.
• Propisi se mogu razvijati na regionalnom, državnom ili čak gradskom nivou.

Globalno, većina potrošača je visoko zabrinuta u vezi održivosti pakovanja i izražavaju volju da plate više za održivo pakovanje.

Održivo pakovanje – globalna regulativa

Da bi se bolje razumeo razvoj globalne regulative u pogledu održivog pakovanja, McKinsey istraživači su mapirali trenutne i predložene propise u 30 zemalja širom sveta, što obuhvata sve regione: Evropu i Evropsku uniju (osam zemalja), Severnu Ameriku (tri zemlje), Latinsku Ameriku (četiri zemlje), Aziju (sedam zemalja) i Bliski istok i Afriku (osam zemalja).

Upravljanje ambalažnim otpadom podleže najvećem broju regulatornih mera u svetu (ukupno 91). Pored toga, sve je veći regulatorni fokus na specifičnijim oblastima pakovanja, uključujući sledeće:

• Plastična ambalaža. U protekle tri godine, propisi o održivom pakovanju su se fokusirali prvenstveno na plastičnu ambalažu. Najveći procenat zakonskih mera, koje se odnose na održivo pakovanje širom sveta, fokusiran je na plastiku (83%), sa ukupno 147 identifikovanih mera. Evropska unija i Azija imaju najveći broj propisa koji se fokusiraju na plastiku, a Francuska i Indija su vodeće zemlje u tom pogledu.
• Pakovanje pića. Propisi širom sveta imaju relativno veći fokus na pakovanje pića nego na druge kategorije, kao što su hrana i ambalaža za ličnu negu. Primetne su sledeće regionalne razlike:
• Evropska unija i Severna Amerika se više fokusiraju na pića, pri čemu 50 do 60% njihovih regulatornih mera ima specifičan opseg krajnjeg proizvoda koji se odnosi na pića.
• Latinska Amerika i Bliski istok se više fokusiraju na pakovanje hrane.
• U Evropskoj uniji i Aziji, trend u nastajanju ima za cilj da se uhvati u koštac sa pakovanjem u više kategorija proizvoda, odražavajući holistički pristup izvan jedne fokusne oblasti (kao što su pića) kako bi se obuhvatio širi spektar oblasti krajnje upotrebe.
• Primarno u odnosu na sekundarno pakovanje. Propisi imaju tendenciju da se fokusiraju na primarno pakovanje širom sveta, ali fokus na sekundarno i tercijarno pakovanje preovlađuje u Aziji.
• Širom sveta, skoro 90% zakonskih mera sa specifičnim opsegom vrste ambalaže bavi se primarnom ambalažom samostalno ili zajedno sa drugim vrstama ambalaže (sekundarne, tercijarne).
• Kina, Indija, Vijetnam i Filipini predlažu regulatorne mere koje se fokusiraju na sekundarno i tercijarno pakovanje, dok Indija ima najviše mera koje se fokusiraju na sekundarno i tercijarno pakovanje. Kina je takođe pokazala sve veći fokus na propise u vezi sa ambalažom za e-trgovinu kako bi se smanjila količina otpada.
• Regulatorno sredstvo za promene. Mapiranjem je otkriveno da finansijske kazne (u odnosu na subvencije) predstavljaju glavno i preferirano regulatorno sredstvo za promenu održivosti u industriji ambalaže: otprilike 45% zakonskih mera, koje podrazumevaju definisane finansijske posledice, odnose se na kazne – a one se uglavnom odnose na poreze, kazne i naknade. Francuska najviše koristi podsticaje da podstakne promene u održivosti pakovanja (na primer, putem indirektnih premija ili indirektnih subvencija.

Identifikovana četiri arhetipa

Većina zemalja se kreće ka uspostavljanju propisa u vezi održivog pakovanja, ali različitim tempom. U okviru istraživanja koje je sprovedeno od strane McKinsey (2022, https://www.mckinsey.com/industries/paper-forest-products-and-packaging/our-insights/sustainability-in-packaging-global-regulatory-development-across-30-countries), mapiranjem propisa u 30 zemalja širom sveta, otkriveno je nekoliko zajedničkih obrazaca razvoja koji se mogu predstaviti sa četiri arhetipa na globalnom nivou.

Da bi se bolje razumeo razvoj događaja na globalnom nivou, razvili su metodologiju za mapiranje zemalja duž četiri ključne dimenzije koje pokrivaju nacionalnu strategiju o ambiciji održivosti, vremenu, opsegu i zrelosti. Ovakvo mapiranje i rangiranje nacionalne strategije omogućilo je kategorizaciju sveta prema četiri arhetipa, od najmanje zrelih zemalja do vodećih zemalja – onih koje definišu šta znači održivo pakovanje.

Arhetip 1. Nejasna strategija bez ciljeva ili prekretnica i nestrukturiranih mehanizama za podršku održivom pakovanju. Ovaj arhetip (7 od 30 zemalja koje su mapirane, uglavnom lociranih u Severnoj Africi, Bliskom istoku i Jugoistočnoj Aziji) predstavlja zemlje sa ograničenim propisima o ovoj temi, gde održivo pakovanje nije glavna briga. Propisi su počeli da se pojavljuju u ovim zemljama, ali se uglavnom fokusiraju na upravljanje ambalažnim otpadom. Ove zemlje obično ne predstavljaju holističku regulatornu sliku održivosti pakovanja.

Arhetip 2. Strategija na veoma visokom nivou sa uglavnom generičkim ciljevima, nejasnim prekretnicama i nestrukturiranim mehanizmima. Ova grupa predstavlja zemlje (uglavnom u Americi) u ranim fazama regulacije održivog pakovanja. Njihovi propisi su veoma nezreli, sa brojnim regulatornim inicijativama koje su još uvek u diskusiji ili im je potrebno značajno pojašnjenje i prevođenje u praktičnije i konkretnije mere. Iako su pokazale određenu spremnost za napredak, putevi razvoja ostaju nejasni. Ova kategorija obuhvata sedam zemalja.

Arhetip 3. Jasna strategija sa generičkim/uobičajenim ciljevima (ne prema vrsti materijala), sa definisanim ključnim prekretnicama, podsticajima i kaznama. Ovaj arhetip predstavlja zemlje sa nedavnom, ali snažnom regulatornom posvećenošću oblikovanju industrije ambalaže na održiviji način. Podstaknute zabrinutošću privrede i javnosti, ove zemlje su već počele da definišu konkretne akcione planove i mere podrške. Osam (uglavnom evropskih i azijskih) zemalja čine ovaj arhetip.

Arhetip 4. Detaljna, holistička strategija za najmanje jedan tip pakovanja, sa jasnim prekretnicama, podržanim detaljnim ciljevima i uspostavljenim strukturiranim mehanizmima. Ova grupa obuhvata zemlje sa razvijenom ekonomijom i veoma visokom potrošnjom ambalaže, sa stopama rasta tržišta koje imaju tendenciju usporavanja. Razmišljanja o životnoj sredini nisu nova u regulatornom kontekstu ovih zemalja. Postoji napredna regulativa koja pokriva održivost ambalaže (na primer, detaljno postavljanje ciljeva za reciklažu, kao i konkretne podsticaje i kazne za podršku regulatornim ciljevima). Ovu grupu čine uglavnom evropske zemlje i mali broj zemalja južne Afrike i Azije (7 od 30 proučavanih zemalja su u ovom arhetipu).

Ova strategija rangiranja pokazuje da 40% zemalja ima velike ambicije da preduzmu konkretne akcije, uz podršku jasnih ciljeva, do 2030. godine. Preostale zemlje su posvećene dužim vremenskim rokovima i imaju fleksibilnije inicijative.

Proces regulacije održivosti pakovanja postaje sve prisutniji. Broj propisa i brzina kojom oni mogu da stupe na snagu, uvećavaju se. Osim toga, 75% od 30 mapiranih zemalja primenilo je ili namerava da uvede kazne za kršenje propisa. Stoga je detaljno razumevanje propisa neophodno za sve organizacije duž lanca vrednosti ambalaže.

Stalna evolucija regulative u pogledu održivosti pakovanja će zahtevati od kompanija, koje se u lancu vrednosti bave pakovanjem, da prate promene kako bi svoje poslovanje uskladile s istima.

Ukoliko želite da studirate poslovni menadžment ili marketing menadžment, možete pogledati detalje u vezi pomenutih modula Visoke škole modernog biznisa.

Piše: doc. dr Karolina Perčić