Svedoci smo da u poslednje vreme šoping centri niču na sve strane. Sve lepši od lepšeg. I svi su izgrađeni i opremljeni po istom principu. Kad kupci jednom u takav objekat uđu, treba im vodič da iz njega izađu. Često i zaborave šta su hteli da kupe, ali kad se nađu u tom sjaju i glamuru, u nekoj vrsti transa, kupuju i ono što će im nikada neće trebati.
U tom metežu, gde je vreme stalo a na zidovima nema prozora, omamljeni prijatnim mirisima, i ne znaju da je davno pao mrak. Sa natrpanim velikim kolicima jure po parkingu, sve to trpaju u gepek i odlaze žurno da stignu kući dok nije počela omiljena serija ili rijaliti program.
Šoping centri su konkurenti, ali se njihovi menadžeri u jednom slažu – treba koristiti trikove i smicalice kako kupci ne bi shvatili da su „legalno prevareni” i da bi se sa osmehom ponovo vraćali.
Lažna sniženja i raznorazne „akcije” su već poznata stvar. A da ne govorimo o stalnom smanjenju gramaže pakovanja prehrambenih proizvoda i sve lepšim i većim ambalažama.
Ako uđete gladni u supermarket i poželite da kupite hleb i mleko, ili neke najosnovnije prehrambene artikle, put do rafova sa tim proizvodima je dugačak koliko i svetlosna godina tj. potpuno na suprotnoj strani od ulaza. Ako do tada kupac ne padne u nesvest od malaksalosti i dugačkog puta, može usput da pokupi sa rafa neki slatkiš, koji mu je na dohvat ruke, i da tako šećer vrati u normalu.
Pre izvesnog vremena, u jednom popularnom supermarketu, na srednjem rafu, gde se nalaze artikli poznatih proizvođača, ugledao sam moju omiljenu napolitanku. Bila je potpuno izlomljena i neugledna. Iako nije imala mladalački izgled, bila je izložena na prvom mestu, ispred svojih sestara. Naravno da sam je pomerio, jer je iza nje stajala neoštećena napolitanka.
Posle sedam dana na tom rafu je stajala ista ta, oštećena napolitanka. Niko se nije prevario da je uzme. I posle još nekoliko dana, ta ista napolitka, izmučena, skrušena, na izmaku snaga, stajala je prkosno na istom, prvom mestu u redu.
Trgovci nisu hteli da se odreknu ni te jedne napolitanke, iako je kvarila izgled rafa, štetila ugledu proizvođača, pa i samog marketa. Svaki dinar je važan trgovcima da bi izgradili nove, još lepše i lepše objekte i držali nas zarobljene u svojim trgovinskim lancima.
Mnoge od vas su privukli najnoviji pametni telefoni, televizori ili drugi savremeni elektronski uređaji. Divili ste se modernom dizajnu, dodatnim funkcijama, jednom rečju – njihovom kvalitetu. Ali već posle nekoliko dana nešto se u njima prelomilo, kvrcnulo, ugasilo.
Super, imate garanciju, pa nema velike brige. Za koji dan popraviće kvar ili će vam dati novi uređaj. Tako su nam obećali prilikom kupovine. A Vi ste čovek koji veruje u dobre namere trgovaca.
Tih nekoliko dana uglavnom se pretvori u najmanje četrdeset.
Ja sam lično na svoj telefon čekao četrdeset jedan dan. Toliko im je trebalo vremena da mi ga vrate i da kažu da ne može da se popravi, a da novi mogu samo da sanjam.
Sad čekam video bim. Još malo pa će biti četrdeset dana kako je u servisu. Ovoga puta me neće iznenaditi, jer sam pomen spremio na vreme. U ovoj zemlji, svemu što od uređaja „crkne”, mora da se daje četrdesetodnevni pomen.
Nema te garancije da nećete biti negde prevareni. Možete otvoriti četvoro očiju, ali ćete na mig trgovaca da zaboravite sve što ste do tada čuli i pročitali o njihovim prevarama.
Oni su našli žicu kojom su nas za sebe vezali. Za njih je to zlatna žica, do koje su došli ispiranjem naših mozgova.
Danas, dok ovo pišem, je dan zaštite potrošača. Nisam siguran da li će neko moći da nas zaštiti.
Ali možete sami da učinite nešto za sebe. Ja sam počeo od napolitanke. I vi sigurno imate neki omiljeni proizvod.
Milan J. Mihajlović, satiričar
(satirični osvrt na Dan potrošača)
