office@mbs.edu.rs    +381 63 353 366               

Problemi citiranja – sindrom „lenjog“ ili „siromašnog“ autora?

Tokom studiranja, studenti pišu različite vrste radova (seminarske radove, eseje, završne, master i doktorske radove) i na taj način stiču znanja koja se odnose na metodologiju pisanja naučnih i stručnih radova.

Danas postoje mnoge profesije u kojima se zahteva pisanje naučno-istraživačkih i stručnih radova u kojima se predstavljaju rezultati istraživanja, aktuelne teme, opisuju određene pojave, daju određeni stavovi i mišljenja.  

Pisanje naučno-istraživačkih radova na MBS-u

Visoka škola modernog biznisa, već sedam godina, u saradnji sa drugim visokoškolskim ustanovama iz regiona – Slovenijom, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, organizuje studentsku međunarodnu naučno-stručnu konferenciju SKEI.

Cilj konferencije je da studenti, sa profesorima koji su im mentori, započnu svoje prve korake ka pisanju akademskih naučno-stručnih radova i da izgrade dobre veštine javnog izlaganja svojih radova.

Svaki časopis, konferencija i izdavačka ustanova imaju svoja pravila i propozicije za pisanje radova. Svaki autor treba pre početka pisanja da se upozna sa ovim pravilima i da ih od samog početka pisanja rada primenjuje.

Na MBS-ovom sajtu postoji sekcija koja je posvećena pravilima pisanja završnih i master radova.

Pravilno citiranje – APA stil

U svakom naučno-stručnom radu je od izuzetne važnosti pravilno navođenje korišćenih izvora literature, odnosno citiranje. Citiranje ima za cilj da se na adekvatan način prikažu zasluge autora drugih radova, kao i da se čitaoci upoznaju sa radovima drugih autora koji su se bavili datom temom.

Jedan od najčešće primenjivanih stilova citiranja je APA stil.

APA stil citiranja jasno navodi način i redosled kojim se navodi referenca u spisku literature i samom tekstu. Primena ovog stila omogućava da se na brz i jednostavan način dođe do izvora koji je citiran.

U spisku literature, na kraju rada, treba da se nađu samo oni izvori koji su korišćeni u radu. Isto tako, svi izvori koji su korišćeni u radu – moraju biti navedeni u spisku literature.

Međutim, u praksi je, bez obzira na motiv i razlog pisanja radova, primetan trend „pogrešnog citiranja“. Neretko se dešava da se koriste citati autora za određene navode u tekstu koji nisu tačni, odnosno o kojima autori nisu pisali ili su njihovi tekstovi interpretirani pogrešno.   

Akademske mreže za praćenje citata

Sve veća upotreba akademskih mreža kao što su: PublonsGoogle Scholar i ResearchGate, omogućila je autorima da dobijaju informacije o radovima u kojima su citirani. Ove mreže pružaju mogućnost dobijanja obaveštenja svaki put kada se pojavi novi rad u kojem je autor citiran. Na taj način, autori mogu da pregledaju rad u kojem su citirani i da se uvere u ispravnost citata.

Kao profesor koji se bavi istraživačkim radom, aktivna sam na pomenutim mrežama i iz prve ruke znam kako ovaj sistem funkcioniše. Podeliću sa čitateljima prikaz primera obaveštenja o citiranju sa sopstvenog profila.

Šta znači biti „lenji autor“?

Jedan od ključnih razloga (ne i jedini) za pogrešno citiranje je sindrom „lenjog autora“. To je pojava kada autor u nekom od radova koje čita pročita nešto što je citirano od drugih autora i bez dodatnog zalaganja da pronađe i pročita originalni rad indirektno preuzima taj citat i poziva se na njega iako originalni rad nije pročitao. To može da dovede do pogrešnog citiranja koje se dalje lako multiplicira upravo zbog sindroma „lenjog autora“.

Šta znači biti „siromašan autor“?

Sa druge strane, ukoliko čitajući neki rad, autor primeti korisne radove drugih autora koji su citirani a koje bi želeo da citira i ne spada u grupu „lenjih autora“, može se susresti sa drugim problemom: da nema slobodan pristup datim radovima, odnosno, da mora da plati određeni iznos da bi imao pristup određenim časopisima i radovima. Ova pojava se naziva sindromom „siromašnog autora“ jer je autoru preveliko finansijsko opterećenje da izdvoji sredstva potrebna za pretplatu na određene stručne časopise.

U praksi su prisutne različite situacije. Na primer, pojedini autori često koriste indirektne citate koje u svojim radovima navode kao direktne. Druga situacija koju autori često primenjuju jeste da u svom radu navedu „Autor A (citiran u Autor B) ističe da su angažovani zaposleni od presudnog značaja za uspeh organizacija“ i da onda u spisak literature navedu Autora B kao izvor odakle su to preuzeli, bez čitanja rada Autora A.     

Sindromi „lenjog“ i „siromašnog“ autora predstavljaju nepoželjnu praksu u procesu pisanja radova. Jedan od mogućih pristupa za rešavanje ovog problema bio bi da autori potpišu izjavu da su prilikom citiranja drugih autora direktno koristili/pročitali originalne radove autora, odnosno da nisu koristili indirektne citate.

Piše: Doc. dr Jelena Lukić Nikolić