Nova kampanja Coca-Cole – Taste the Feeling
02.10.2017.
Gostovanje doc. dr Aleksandre Brakus na Studiju B
02.10.2017.

Pravna žaštita računarskih programa (softvera)

Ovaj text je prvi u nizu serije textova na temu zaštite prava intelektualne svojine i IT prava, namenjenih pre svega studentima modula Poslovna informatika na Visokoj školi modernog biznisa i studentima zainteresovanim za pitanja iz oblasti IT.

Pojava računarskih programa, kao komercijanih dobara od izuzetnog značaja, od kojih zavise skori svi segmenti, kako društvenog tako i privrednog života, postavila je pred pravo intelektualne svojine nove izazove. Sa zaštitom računarskih programa kao pravom intelektualne svojine započelo se još 70-80 godina prošlog veka, prvobitno u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je definisano pravo na računarskom programu. Taj primer su kasnije sledile i ostale zemlje sveta.

Pre definisanja prava na računarski program, potrebno je napraviti jasnu distinkciju u tehničkom smlislu, između pojmova računarski program (eng. computer program) i softver (eng. software). Računarski program se u propisima ne definiše, jer bi razvojem informacijonih tehnologija definicija vrlo lako i brzo mogla zastariti i biti prevaziđena. On se u tehničkom smislu može definisati kao niz naredbi ili uputstava, koje služe da se računaru naloži izvršavanje određenih funkcija ili zadataka, bez obzira na oblik u kojem se to čini, jezik ili notaciju. (Direktiva Saveta Evrope o pravnoj zaštiti kompjuterskih programa). Software je širi tehnički pojam koji se sastoji od jednog ili više računarskih programa, pripremnog dizajnerskog materijala (opisa programa) i dodatne tj. propratne (korisničke) dokumentacije. Tehnički naziv software, koristi se jer su svi njegovi sastavni delovi pohranjeni na magnetskom ili drugom mediju. U evropskom zakonodavstvu softver i računarski program imaju isto značenje.

Dalje, da bi bolje razumeli kako se računarski program kao delo može zaštiti, nužno je da znamo, pre svega kako on nastaje. Autor programa mora da osmisli njegovu svrhu, postavi dijagrame toka postupka u obliku šematskih crteža koji sadrže polja i strelice radi pokazivanja međusobnih odnosa. Nakon toga, izrađuju se faze procesa na svom jeziku, te se potom celokupni proces prebacuje u računarski jezik (Pascal, C+, Fortran, Basic…), pa u mašinski jezik koji se sastoji od jedinica i nula. Računarski program se čuva na raznim nosačima, ali izvorni kod može biti čak napisan na papiru.

Polažeći od pretpostavke da je sve veći broj korisnika računarskih programa i autora istih, njihova zaštita je neminovna, da bi se potencijalna zloupotreba izbegla.

Softver odnosno računarski program može se štititi autorskim pravom, što je i najdominantniji način zaštite. Poslovna tajna i pravila o konkurenciji i fer tržišnoj utakmici takođe mogu pružiti zaštitu ovom delu.

U Republici Srbiji prema važećem Zakonu o autorskim i srodnim pravima, računarski program uživa zaštitu, te se kao pisano delo smatra autorskim delom odnosno “originalnom duhovnom tvorevinom autora, koja je izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine”. (čl 2. Zakon o autorskim i srodnim pravima RS)

Autor računarskog programa uživa moralna i imovinska prava odnosno prava ekonomskog iskorišćavanja dela, od trenutka njegovog nastanka za života autora i 70 godina post mortem auctoris. Međutim, postavlja se pitanje da li će on uživati prava iskorišćavanja, kada po narudžbini ili u radnom odnosu izradi računarski program. Ako je na osnovu ugovora o narudžbini izrađen računarski program, naručilac će steći sva prava iskorišćavanja računarskog programa, ako ugovorom nije drugačije određeno (Čl. 95 Zakon o autorskim i srodnim pravima RS). Ako je autor stvorio delo tokom trajanja radnog odnosa izvršavajući svoje radne obaveze, poslodavac je ovlašćen da to delo objavi i trajni je nosilac isključivih imovinskih prava na njegovo iskorišćavanje, ako opštim aktom ili ugovorom o radu nije drukčije određeno. (Čl. 98. Zakon o autorskim i srodnim pravima RS)

Naredno interesantno pitanje je šta korisniku računarskog programa dozvoljeno da radi na programu, a da ne povredi prava autora. Ako na zakonit način pribavi računarski program, korisnik može radi sopstvenog uobičajenog namenskog korišćenja programa da: smešta program u memoriju računara / pušta program u rad, otklanja greške u programu i druge neophodne izmene, načini jedan rezervni primerak programa na trajnom telesnom nosaču, izvrši dekompilaciju programa isključivo radi pribavljanja neophodnih podataka za postizanje interoperabilnosti tog programa sa drugim, nezavisno stvorenim programom ili određenom računarskom opremom, pod uslovom da taj podatak nije bio na drugi način dostupan i da je dekompilacija ograničena samo na onaj deo programa koji je neophodan za postizanje interoperabilnosti. (Čl. 47. Zakon o autorskim i srodnim pravima RS)

 

Primećujemo da zakonodavac koristi izraz korisnik programa, a ne vlasnik. Da li to znači da se softver ne može kupiti nego koristi pod određen uslovima koje nameće autor odnosno nosilac prava na njemu? Da li je licenca zapravo jedini način na koji možemo koristiti softver?

Odgovore na ova pitanja, ali mnoga druga očekujte u narednom textu na blogu Visoke škole modernog biznisa.

 

Nina Maksimović Sekulić,
master pravnik, doktorant prava
Asistent za užu naučnu oblast Društvene i pravne nauke
Visoke škole modernog biznisa