Treća međunarodna naučno-stručna studentska konferencija SKEI 2018
07.12.2017.
Industrija 4.0
13.12.2017.

Osvrt na knjigu i dokumentarni film Čilenaci

„Ovo je podsećanje na decu koja su nas nadvisila u svemu. Na decu koja su umela da pobede, ali i da ne zaborave kako se pobeđuje. Na decu koja traju više od vremena u kojem su se rodila. Na decu koja traju šire od neba pod kojim su odrasla. Na decu koja su nadživela zemlju za koju su igrala. Na decu različitih vera…Na decu sa istim nadimkom: ČILEANCI!“ Na ovaj način sportski novinar Grada Branković nas uvodi u knjigu „Čileanci“ (koja je doživela za sada dva izdanja: prvo 2013. godine i drugo dopunjeno izdanje 2017. godine), jednu predivnu, emotivnu i toplu priču koja opisuje veliki uspeh omladinske fudbalske reprezentacije Jugoslavije ostvaren 1987. godine u južnoameričkoj državi Čile.

Vreme i uspeh koji su „Čileanci“ postigli nisu pali u zaborav ni 30 godina kasnije, o čemu svedoči i dokumentarni film „Čileanci“ premijerno prikazan tokom oktobra 2017. godine.

Mesto održavanja IV Svetskog prvenstva za omladince i dalji uspeh mlade generacije jugoslovenskih fudbalera opredelili su nadimak koji je sve igrače u toj generaciji obeležio kroz čitavu karijeru: „Čileanci“. Knjiga „Čileanci“ nije samo omaž velikom uspehu jedne talentovane generacije, u kojoj su mnogi članovi te reprezentacije u nastavku svoje sportske karijere ostvarili izvanredne uspehe, već i svedočanstvo jednog vremena u kojem je radost fudbalske igre bila u prvom planu. Mladost, entuzijazam, ljubav prema sportu, takmičarski duh i želja za dokazivanjem na velikoj sceni su reči koje najbolje opisuju popularne Čileance.

Naravno, sam put do svetskog trona i ostvarenja velikog uspeha nije bio posut ružama, već trnjem, ali je zato taj sportski rezultat i veći, draži i čarobniji kako se posmatra sa što duže vremenske distance i istorijskog konteksta na prostorima bivše Jugoslavije. Politička dešavanja u tadašnjoj SFR Jugoslaviji još nisu u punoj meri nagoveštavala tragičan epilog koji je usledio početkom 90-ih godina prošlog veka, ali je ova generacija fudbalera mogla na svojoj koži da oseti da će politička previranja u značajnoj meri odrediti njihove sportske sudbine. Naime, sam plasman na Svetsko prvenstvo u Čileu 1987. godine je ostvaren na Evropskom prvenstvu u Jugoslaviji održanom godinu dana ranije. Te 1986. godine u Subotici i okolnim gradovima kao domaćinu Evropskog prvenstva, reprezentacija SFRJ (generacija igrača rođenih 1967/1968. godine) je sa velikim ambicijama pristupila takmičenju i očekivano je da će se bez mnogo problema osvojiti prvo mesto. Međutim, preterani optimizam je ubrzo splasnuo jer je već u prvoj utakmici eliminacionog karaktera Jugoslavija potučena do nogu od reprezentacije Istočne Nemačke (DR Nemačka) rezultatom 2:0. Ogromno razočaranje je uticalo da se na samom takmičenju promene ciljevi i da se po principu „spašavaj što se spasti može“, potraži slamka spasa: osvojiti barem peto ili šesto mesto na Evropskom prvenstvu, koje je bilo kvalifikaciono za Svetsko prvenstvo u Čileu 1987. godine. Taj cilj je i ostvaren ubedljivom pobedom protiv Rumunije (5:0), ali je javnost bila razočarana rezultatima. Ceh neuspeha je platio legendarni trener mlađih kategorija Jugoslavije, pokojni Stevan Vilotić, poznatiji kao „čika Ćele“. Nakon što je čika Ćele ispraćen u zasluženu penziju, na njegovo mesto je postavljen Mirko Jozić, tada samo talentovani trener u Fudbalskom Savezu Jugoslavije.

Odluku o imenovanju Jozića na selektorsku poziciju je doneo najveći autoritet u jugoslovenskom fudbalu tog vremena – Miljan „Čiča“ Miljanić ili kako bi rekao Ranko Zirojević jedan od članova čuvene generacije Čileanaca Čiča je tada bio Bog. Napraviti jednu kompaktnu selekciju nije bio nimalo lak posao, naročito ako se imaju u vidu brojni problemi koji su pratili period formiranja ekipe za Svetsko prvenstvo. Obzirom da je postojao otpor u političkim krugovima tadašnje države da se mladi fudbaleri šalju u zemlju u kojoj je na čelu bila vojna hunta predvođena diktatorom Augustom Cezarom Pinočeom. Neblagonaklonost političkog vrha SFR Jugoslavije je oslikana i u brojnim pozivima mladim igračima za regulisanje vojne obaveze, tako da novi selektor nije mogao da računa na sve one igrače koji bi inače bili njegov izbor za veliko takmičenje poput Svetskog prvenstva u fudbalu.

Dodatno, pojedine igrače (npr. Robert Prosinečki, kasnije proglašen u Čileu za najboljeg igrača Svetskog prvenstva) njihovi klubovi nisu bili voljni da puste na takmičenje jer su već imali bitnu ulogu u timu a i  očekivali su ih veliki izazovi u evropskim takmičenjima. Grada Branković u knjizi iznosi i još mnogo pikantnih detalja i anegdota koje su pratile formiranje ovog posebnog tima, koji će zauvek ostati u srcima svih ljubitelja fudbala. Na put u Čile, nakon svih peripetija, ekipa je ispraćena vrlo skromno. Miljanić je svojim privatnim fotoaparatom napravio i jedinu fotografiju kao svedočanstvo tog njihovog odlaska u daleki Čile. Nepoverenje je bilo očito, javnost a pogotovo pisani mediji, nisu pridavali mnogo pažnje mladim fudbalerima koji su predstavljali zemlju na IV Svetskom prvenstvu za omladince u Čileu. Za dve nedelje takmičenja na visokom nivou u dalekoj zemlji, sve se izmenilo: od stava javnosti prema toj izuzetno talentovanoj generaciji fudbalera do verovatno ključnog preokreta u karijerama svih članova te generacije.

Nakon fantastičnog otvaranja takmičenja i pobede nad domaćinom, Čileom (4:2), naši mladi fudbaleri su dobili dodatnu injekciju samopouzdanja. Logično, usledile su vrlo lako i ubedljivo izvojevane pobede nad Togom i Australijom, te je pažnja i konkurenata u dobroj meri bila usmerena ka jugoslovenskim fudbalerima. Međutim, ono najbitnije je tek sledilo, a četvrtfinalni meč je servirao pravu poslasticu: duel sa Brazilom, reprezentacijom koja je uvek sinonim za kvalitetan fudbal. U toj utakmici, sav talenat generacije igrača Jugoslavije je došao do izražaja praćen i izraženim pobedničkim mentalitetom i karakterom. Brazil je poveo i u prvom poluvremenu ostvario donimaciju u igračkom smislu, ali to nije pokolebalo „Čileance“ da odigraju fantastično drugo poluvreme i da ostvare senzacionalan ali više nego zaslužen preokret. Golovima Predraga Mijatovića glavom (po njegovom priznanju u samoj knjizi to mu je bio prvi gol u životu postignut na taj način) i Roberta Prosinečkog u 90. minutu iz slobodnog udarca, Jugoslavija se plasirala u polufinale i istakla jasnu kandidaturu za osvajača zlatne medalje. Međutim, do trofeja je trebalo preći još dva stepenika, a oni su bili podjednako teški kao i četvrtfinalni dvoboj sa Brazilcima. Štaviše, mladalački hirovi, želja za dokazivanjem i van fudbalskog terena, opijenost iznenadnom popularnošću u dalekoj zemlji bili su samo neki od izazova  sa kojima su se suočili „Čileanci“ ali i stručno rukovodstvo.

Nakon velike pobede nad Brazilom, selektor Jozić je morao da sprovede specifičnu psihološku pripremu i da stopira kršenje discipline od strane igrača, pa je veštim manevrima uspeo da „iskuša“ drugarstvo i koheziju među igračima. Kada je dobio željeni efekat i njemu samom je bilo jasno da pred sobom ima fantastičnu ekipu, koju sigurnom rukom može odvesti do velikog uspeha. Polufinale sa Istočnom Nemačkom je bila šansa i za iskupljenje za poraz u Subotici godinu dana ranije, tako da motiva nije nedostajalo. Ekipa je odigrala na nivou prethodnih igara, iako je bila hendikepirana jer je Predrag Mijatović (jedan od heroja pobede nad Brazilom) napravio jedan vrlo neoprezan potez i dobio drugi žuti karton tako da je Jugoslavija igrala dobar deo meča sa igračem manje. Ipak, i brojčani hendikep je dodatno „skupio“ ekipu i na kraju je golom našeg najboljeg strelca na Svetskom prvenstvu Davora Šukera, Jugoslavija obezbedila plasman u finale.

A tamo u finalu, protivnik je bila druga Nemačka – Savezna Republika, a Jugoslavija zbog kartona nije mogla da računa na tri veoma bitna igrača: Prosinečkog, Šukera i Mijatovića. Glavobolje pred finalni meč zbog broja igrača nisu uticale na optimizam, jer su selektor Jozić i sami igrači verovali u sebe i sve što su radili vredno i predano, tako da je ostalo da sve što imaju i znaju, prezentuju tamo gde se odlučuje: na terenu. Iako oslabljeni igrački, Jugosloveni su odigrali finalni meč primetno bolje od Nemaca, ali je i nedostatak sreće i manjak koncentracije u ključnim momentima uticao da rezultat dugo bude nepromenjen u odnosu na početnih 0:0. Sledi 85. minut i bljesak genijalnosti u vidu volej udarca Zvonimira Bobana i činilo se tada da je titula obezbeđena. Međutim, uporni Nemci izjednačuju golom Marsela Vitečeka (najboljeg strelca Svetskog prvenstva sa 7 postignutih golova) samo dva minuta kasnije nakon dosuđenog jedanaesterca. Otišlo se u produžetke, nakon kojih je rezultat ostao nepromenjen, pa se pristupilo izvođenju jedanaesteraca. Već u prvoj seriji, jugoslovenski golman Dragoje Leković je odbranio penal Vitečeku, strelcu u regularnom toku utakmice, tako da je ostalo „samo“ da ostali naši igrači sačuvaju smirenost i hladnokrvnost.

Redom: Pavličić, Šuker, Brnović, Zirojević i na kraju Boban su bili precizni, a Jugoslavija je krunisana titulom prvaka sveta! Trk Zvonimira Bobana nakon poslednjeg uspešno realizovanog jedanaesterca i kasniji počasni krug na stadionu u Čileu sa jugoslovenskom zastavom su učinili sve stanovnike tadašnje države srećnim i ponosnim. Veličanstven doček i slavlje „od Vardara pa do Triglava“ su pomerili fokus na nove heroje za koje se sa pravom očekivalo da budu nosioci nekih novih radosti u budućem periodu. Oni su ispisali istoriju fudbala na jugoslovenskim prostorima, fudbala koji je bio lep, atraktivan, smislen i tehnički doteran, jer su ga igrali veliki majstori. Oni čija će imena zauvek biti upamćena i prepoznatljiva pod zajedničkim nazivom: ČILEANCI.

 Ostale teme iz sveta sporta možete pratiti na blogu MBS-a.

Upišite Visoku školu modernog biznisa www.mbs.edu.rs i dođite da zajedno analiziramo različite strategije uspeha u svetu sporta!

Autor: Doc. dr Jelena Lukić