Ograničenja ne postoje ako ste spremni za učenje
13.11.2017.
Studenti MBS-a na praksi
16.11.2017.

Osvrt na karijeru Monike Seleš

Sa tek navršenih 18 godina, bila je na krovu sveta: neprikosnovena na WTA listi najboljih teniserki, sa gotovo perfektnim skorom na Grand Slam turnirima, a onda se dogodilo nešto što nik onij emogao da zamisli da bi se moglo desiti.Njen nezadrživi uspon je naglo prekinut usled napada psihički poremećene osobe. Rana duboka 1,5 cm u predelu lopatice je nekako i zarasla, ali psihičke posledice po njenu karijeru i život su nažalost trajno ostale. Rođena Novosađanka, Monika Seleš je obeležila tenisku istoriju, ali njena karijera se deli na dva dela: pre i posle tragičnog ranjavanja u nemačkom Hamburgu od strane navijača njene najveće rivalke Štefi Graf – Gintera Parhea.

Tog zlokobnog 30.  aprila 1993. godine, veliki deo svetske javnosti je ostao u stanju šoka nakon vesti da je Monika Seleš ubodena nožem u četvrtfinalu turnira u Hamburgu. Do tog ključnog momenta Monikinog života, celokupna karijera nove „male Mo“ kako su zvali Moniku Seleš (izvorni nadimak „mala Mo“ je nosila Morin Konoli, čuvena američka teniserska iz sredine 40-ih godina XX veka, koja je takođe tragično završila karijeru, jer 1954. godine jašući konja povredila nogu – primedba autora) išla je samo u jednom pravcu: apsolutne dominacije na WTA turnirima. Sa 16,5 godina osvojila je svoj prvi Grand Slam trofej – otvoreno Prvenstvo Francuske (Roland Garros), a sa navršenih 18 godina bila je vlasnica ukupno 7 Grand Slam trofeja (jedino Wimbledon nije osvojila). U periodu od januara 1991. do februara 1993. godine, Monika je osvojila 22 turnira i došla do 33 finala od 34 turnira u kojima je igrala. U tom periodu je imala 159 pobeda i samo 12 poraza (93% uspešnosti), uključujući i 55 pobeda i samo 1 poraz na Grand Slam turnirima. Upravo su ostvareni rezultati na turnirima najveće kategorije bili dokaz njene mentalne snage i kvaliteta igre, koji se nikada nije dovodio u pitanje. Optužbe njenih rivalki za preglasno stenjanje tokom poena i upozorenja od strane sudija da bude tiša jer stenjanje ometa koncentraciju rivalki, nisu mogli da ponište sve ono što je Monika Seleš za vrlo kratko vreme postigla i ostvarila: veličanstvene pobede na zadivljujući način uz ogromnu posvećenost teniskom sportu. Svima iz teniske branše je bilo jasno: na putu smo bili da dobijemo jednu od najvećih teniserki svih vremena tj. GOAT (akronim od the Greatest Of All Time ili najbolja svih vremena) samom činjenicom da je slavila u 8 od 9 odigranih Grand Slam finala.

A onda se dogodilo pomračenje uma nemačkog državljanina Gintera Parhea, opsednutog neuspesima njegove ljubimice Štefi Graf u ključnim mečevima sa Monikom Seleš, i točak istorije je apsolutno preokrenut.

Nakon incidenta postojale su određene insinuacije da je motiv napada na Moniku bio politički zbog srpskih korena teniserke, ali su nemački zvaničnici brže-bolje reagovali sa demantom takvih spekulacija tvrdnjom da je napadač mentalno poremećena osoba. Pomenuti Parhe je osuđen za napad, ali nije završio u zatvoru jer mu je konstatovana neuračunljivost, tako da je proveo dve godine na psihijatrijskom posmatranju. Teatar apsurda i nelogičnosti koji su pratili ceo slučaj time je samo dobio dodatne obrise, a posledice…posledice su po Moniku Seleš bile pogubne:

Povreda je bila takva da sam mogla da se oporavim i vratim posle šest-sedam meseci, ali emotivno nisam bila spremna za povratak. Nisam bila ni blizu da se vratim na raniji nivonavodi Monika u svojoj autobiografiji “Forhendom preko mreže života”.

Do povratka na teren je došlo, ali Monika Seleš nikada nije bila ona stara, ni po igri, ni po rezultatima. Najveći uspeh joj je bilo osvajanje još jednog Grand Slama u Australiji 1996. godine, ali se ispostavilo da je reč o “labudovoj pesmi”. Razlozi su brojni i nisu ni blizu takvog karaktera da se mogu isključivo definisati kao sportske prirode. O svojoj borbi sa sopstvenim demonima nakon ranjavanja, o pokušajima da se zacele rane koje očito nikad ne iščezavaju, o ulozi porodice kako u njenom odrastanju tako i u najtežim momentima života, o borbi sa depresijom i viškom kilograma, Monika iznosi u autobiografiji “Forhendom preko mreže života”. Život kao neprestana borba je do jednog momenta bio savršen za Moniku, a nakon toga mnoga pitanja su bila otvorena: nepravda koja joj je učinjena suočila ju je sa izazovima za koje nije ni pretpostavljala da će biti njima izložena. Put ka sreći koji je Monika tražila bio je popločan velikim preprekama, a mnoge od njih su indirektno posledica tragičnog uboda nožem na koji ona nikako nije mogla da utiče. Shvativši u momentu da svojim činjenjem i/ili nečinjenjem samo zavarava sebe, uz gubitak oca Karolja koji joj je bio najveći oslonac tokom karijere, Monika je pronašla tračak nade ka povratku na srećne životne staze. Zato „Forhendom preko mreže života“ treba da bude obavezno štivo u vašoj biblioteci, jer ne samo da ćete saznati šta je to što čini velikog šampiona na terenu, već i kako se treba nositi sa nepredvidivim životnim situacijama i razočaranjima i pronaći snage da se živi dalje uzdignutog čela i sa ponosom se osvrnuti na sve ostvareno. Šta bi bilo kad bi bilo ne postoji, ali mislim da su me teškoće kroz koje sam prošla oblikovale da budem kakva jesam i učinile me srećnijom nego što sam ranije bila“ dodaje Monika, a svim ljubiteljima tenisa i čitaocima ove knjige ostaje samo da imaginarno provere tezu po kojoj bi Monika Seleš bila najbolja i najuspešnija teniserka svih vremena, da joj na jedan surov i brutalan način nije prekinuta karijera. Ako ništa drugo, možemo sa sigurnošću tvrditi da bi njen vrhunac karijere potrajao barem još koju godinu, jer su godine sazrevanja u igračkom smislu bile pred njom.

Temelji Monikine igre su postavljeni kroz treninge sa ocem Karoljem, poznatim karikaturistom. Sa samo 11 godina, osvojila je prestižni turnir Orange Bowl u Majamiju, kada ju je zapazio poznati teniski trener Nik Bolitijeri. Sledeće godine, Monika kreće u tenisku akademiju Nika Bolitijerija, u kojoj je trenirala dve godine, zanimljivo baš u periodu kada je na njegovoj akademiji stasavala fantastična generacija američkih tenisera koji će obeležiti nastupajući period predvođena Andre Agasijem i Džimom Kurijerom. O počecima Monike Seleš, faktografski možete čitati u biografiji koju je napisao Vlastimir Ignjatović pod nazivom „Monika“. Ignjatović je, uz obilje fotografija iz lične arhive, predočio čitaocima porodicu Seleš, nezamenljivu ulogu oca Karolja i brata Zoltana (takođe tenisera, ali znatno manje uspešnog) kao i majku Ester, pravog stuba porodice Seleš. Biografija „Monika“ služi kao podsetnik na detalje najuzbudljivijih mečeva i najvećih uspeha Monike Seleš, uz propratne novinske tekstove kojima je ovekovečen najveći deo Monikinih turnirskih uspeha. Tridesetogodišnje prijateljstvo Ignjatovića sa porodicom Seleš je rezultovalo u jednoj toploj i dirljivoj knjizi, svedočanstvu svega onoga što je Monika učinila a sve je započelo kada je autor knjige Ignjatović za rođendan poklonio maloj Moniki čuveno delo „Mali princ“ od Antoana de Sent Egziperija. Gotovo predskazivački Ignjatović je Moniki dodelio ulogu princeze, što će ona tokom svoje igračke karijere i opravdati. Na veliku žalost svih ljubitelja sporta, njen vrhunac nije trajao više od dve godine, ali je i to bilo dovoljno da Monika ostavi neizbrisiv trag u svetskom tenisu.

Koliko je važna bezbednost sportskog događaja, možete pročitati na našem blogu: Bezbednost sportskog događaja.

Visoka škola modernog biznisa vas poziva da upišite modul Menadžment organizacione bezbednosti I steknete praktična znanja i veštine vezane za organizovanje i bezbednost nekog događaja.

Doc. dr Jelena Lukić